Аутор Тема: Историја осталих спортова  (Прочитано 22779 пута)

0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

На мрежи pedja789

  • Члан КК
  • ****
  • Поруке: 493
  • Activity:
    2.17%
  • Репутација: +181/-40
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #40 послато: 08 Август 2012, 07:47:07 »
ЈАСНА ШЕКАРИЋ
Олимпијска шампионка, 3х светска шампионка, 5х европска шампионка, 11х најбоља спортисткиња СД Црвена Звезда



Ваздушни пиштољ

Олимпијске Игре



Светско првенство



Финале Светског купа



Светски куп








Европско првенство



Медитеранске Игре




Малокалибарски пиштољ

Олимпијске Игре



Светско првенство



Финале Светског купа



Светски куп





Европско првенство



Медитеранске Игре



Европско јуниорско првенство


Ван мреже gromiko

  • Звезда му је све
  • ****
  • Поруке: 1.466
  • Activity:
    1.5%
  • Репутација: +651/-164
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #41 послато: 21 Децембар 2012, 22:32:20 »
Krajem marta 1997. godine  u Pragu održan je Kup evropskih šampiona u tradicionalnom karateu u kome su učestvovala 73 kluba iz 26 država. Iz tadašnje SR Jugoslavije učestvovali smo mi, Budućnost iz Podgorice i čačanska Sloboda. Tada je naš karate klub prvi put postao šampion Evrope i to u katama. Sastav naše ekipe bio je: braća Dragoje i Spasoje Marić i Aleksandar Simić. U finalu smo se borili sa italijanskim, češkim i rumunskim karatistima.

U borbama smo postali vicešampioni Evrope izgubivši u finalu od Budućnosti. U sastavu su bili braća Marić i pojačanje iz Partizana za ovaj turnir Zoran Štukelja.

Vladimir  Živanović i Aleksandar Simić su takođe postali vicešampioni u embu, mladoj karate disciplini.

Ван мреже РСБ

  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 9.579
  • Activity:
    1%
  • Репутација: +1812/-1729
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #42 послато: 02 Мај 2013, 23:55:34 »
Постер из "Темпа"


Ван мреже РСБ

  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 9.579
  • Activity:
    1%
  • Репутација: +1812/-1729
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #43 послато: 05 Мај 2013, 22:14:08 »
Заставица ватерполо клуба


Ван мреже РСБ

  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 9.579
  • Activity:
    1%
  • Репутација: +1812/-1729
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #44 послато: 20 Мај 2013, 13:07:51 »
Још један постер ВКЦЗ (92/93)


Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 6.596
  • Activity:
    17.17%
  • Репутација: +2825/-443
  • Ponos grada
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #45 послато: 21 Јун 2013, 23:03:14 »
1951. - prva titula za odbojkaše

Na zagrebačkom turniru za prvenstvo države zvezdini odbojkaši su za sve bili autsajderi. međutim, pobede su se nizale i na kraju je dobijen odlučujući meč protiv Željezničara - 3:0

Na slici su: Nikolić, Krivokapić, Stojimirović, Njamcun, Mandarić, Ružić, Stefanović, Veljković i Milosavljević. Njih je na prvoj sledećoj utakmici na Kalemegdanu pozdravilo 2.000 Beograđana

« Последња измена: 21 Јун 2013, 23:12:10 Bela »

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 6.596
  • Activity:
    17.17%
  • Репутација: +2825/-443
  • Ponos grada
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #46 послато: 28 Јул 2013, 15:01:57 »
Crvena zvezda - Mladost Zagreb 3:1 (1975.)

Boričić u akciji


Vračarić, Tomasović,Lozančić, Miljković, Boričić, Gašić, Matijašević



Ван мреже Ковинац

  • РСБ екипа
  • *****
  • Поруке: 1.422
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +365/-173
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #47 послато: 10 Јануар 2014, 20:55:53 »
Неколико фотографија из историје нашег ватерполо клуба преузете са фејсбук странице коју води члан овог форума САША БРИГАТЕ БЛ!


1992.
Милан Томић, генерални директор СД Црвена звезда уручује Влади Вујасиновићу црвено-белу чланску књижицу.



 :hail: :hail: :hail:


1991.
Игор Милановић, Милан Тадић, Виктор Јеленић, Васо Суботић и Никола Рибић




1992.
Пино Драгојевић



Виктор Јеленић






Игор Милановић






Васо Суботић




1991.
Ивица Туцак

« Последња измена: 11 Јануар 2014, 17:03:17 РСБ »

Ван мреже peja

  • Звездаш
  • **
  • Поруке: 227
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +223/-50
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #48 послато: 11 Јануар 2014, 13:36:57 »
ovaj poslednji nije denis supe nego ivica tucak sadasnji selektor hrvatske ekipe

Ван мреже miodrag

  • Члан клуба
  • Пријатељ РСБ-а
  • ****
  • Поруке: 10.670
  • Activity:
    100%
  • Репутација: +2536/-781
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #49 послато: 11 Јануар 2014, 13:41:12 »
Zanima me gde je sada i cime se bavi ako neko zna Milan Tadic ,gledajuci ove slike setio sam se njega.

Ван мреже Ковинац

  • РСБ екипа
  • *****
  • Поруке: 1.422
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +365/-173
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #50 послато: 11 Јануар 2014, 14:14:13 »
1989.

Соломон, Анђелић, Рибић, Серафимовић, Стефановић, Јеленић, Милошевић, Антоновић, Дробњак, Пољак, Ковачевић, Ђорђевић, Филиповић и Драгојевић


Ван мреже peja

  • Звездаш
  • **
  • Поруке: 227
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +223/-50
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #51 послато: 11 Јануар 2014, 14:48:39 »
MilanBTadic je van sporta imao je visoku funkciju u onoj belgijskoh firmi ce cement Lafatz ili tako nesto. bio je na obeležavanju duple krune uoci fajnal fora lige sampiona

Ван мреже miodrag

  • Члан клуба
  • Пријатељ РСБ-а
  • ****
  • Поруке: 10.670
  • Activity:
    100%
  • Репутација: +2536/-781
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #52 послато: 11 Јануар 2014, 15:43:03 »
MilanBTadic je van sporta imao je visoku funkciju u onoj belgijskoh firmi ce cement Lafatz ili tako nesto. bio je na obeležavanju duple krune uoci fajnal fora lige sampiona
Hvala na informaciji

Ван мреже Ковинац

  • РСБ екипа
  • *****
  • Поруке: 1.422
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +365/-173
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #53 послато: 11 Јануар 2014, 16:02:30 »
1989.
Драган Шкрбић  :001_cool:




1973.
Кинез Рајко Лао (1963. године дебитовао) био је пуну деценију члан нашег рукометног клуба.




Станковић, Кнежевић, Бутулија, Букилић, Благојевић, Пуљезевић, Ћопић, Митровић, Шкрбић, Перуничић, Жерајић, Покрајац, Медић, Марковић, Перић, Јокић, Новаковић, Радуловић




1974. Бања Лука, Отварање рукометног турнира



Још много фотографија можете погледати на страници "СД Црвена звезда - Славни дани наше прошлости" на фејсбуку.
« Последња измена: 11 Јануар 2014, 18:59:08 Ковинац »

Ван мреже Ковинац

  • РСБ екипа
  • *****
  • Поруке: 1.422
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +365/-173
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #54 послато: 11 Јануар 2014, 21:50:15 »
1951. - прва титула за одбојкаше

На загребачком турниру за првенство државе Звездини одбојкаши су за све били аутсајдери. Победе су се низале и на крају је добијен одлучујући меч против Жељезничара - 3:0

На слици су: Николић, Кривокапић, Стојимировић, Њамцун, Мандарић, Ружић, Стефановић, Вељковић и Милосављевић. Њих је на првој следећој утакмици на Калемегдану поздравило 2.000 Београђана




Ања Спасојевић и Ивана Ђерисило




2002. година




Одбојкаши из 1991.




Одбојкаши




Костадиновић, Танасковић, Цветковић, Брђовић


Ван мреже ČarlsSmit

  • РСБ историчар
  • *
  • Поруке: 674
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +868/-20
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #55 послато: 26 Фебруар 2014, 23:18:27 »



Ван мреже meridian

  • РСБ историчар
  • *
  • Поруке: 871
  • Activity:
    2.83%
  • Репутација: +840/-18
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #56 послато: 21 Март 2014, 00:56:00 »
Jun 1961

Ван мреже miloshb

  • Веран као пас
  • ***
  • Поруке: 576
  • Activity:
    0%
  • Репутација: +94/-121
  • Продајем праце... Цверглани гратис!
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #57 послато: 01 Април 2014, 17:03:25 »
Цитат
Приче из Спортског друштва Црвена звезда: Заборављени аутомобилски клуб


Од самог оснивања Црвена звезда је у оквиру свог спортског друштва окупљала велики број секција. Број обухваћених спортова је растао како је време пролазило, велики број клубова је израстао у најтрофејније на овим просторима, а неки клубови су постали познати и у европским и светским размерама. Сваки од тих секција има своју причу, своје почетке и сваки клуб на свој начин допринео развоју имена нашег спортског друштва. Екипа сајта Моја Црвена звезда је решила да вам исприча неколико тих прича и помогне да се људи који воле Црвену звезду боље упознају са појединим секцијама спортског друштва. За почетак, биће приче о клубу који нажалост више није није у нашем саставу, али који је својевремено био један од значајних секција Црвене звезде. У питању је аутомобилски клуб Црвена звезда.

Аутомобилски клуб Црвена звезда је основан у пролеће 1946. године, а на првој послератној трци око Калемегдана су учествовали сви чланови ове секције. Након почетних успеха, рад секције је замро да би био поново регистрован 21. фебруара 1971. године, на иницијативу заљубљеника у овај спорт, предвођени Михаелом Кулунџићем, Слободаном Милошевићем и Драганом Срећковићем. Први председник клуба је био Предраг Сарић. Клуб је постојао до 1998. године, а за то време је освојио четири екипне титуле (1974. и 1988. у кружним тркама, а 1974. и 1975. у релију), као и значајан број трофеја у поједничаној конкуренцији. Већ 1972. Златко Франковић осваја титулу у рели тркама, а исте године, шампион је постао и Михел Кулунџић у брдским тркама. Титуле је почео да осваја и Павле Комненовић (прву 1973. године, рели, класа до 785 кубика) који ће постати један од најбољих аутомобилиста наше државе свих времена, а пуно успеха је имао и наступајући за наш тим. Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда те 1973. године осваја друго место у екипној конкуренцији, што је била својеврсна најава успеха који су уследили.

Наредне године Црвена звезда постаје апсолутни екипни шампион Југославије, титуле су освојене и у релију и у кружним тркама. На пет одржаних рели трка, наш тим је остварио свих пет победа, освојивши 174 поена, више него све остале екипе заједно и дупло више од другопласираног тима. Што се тиче кружних трка, наш тим је забележио шест победа и једно друго место на седам одржаних трка. Момир Филиповић је постао шампион у класи популарних „фића“, а титуле исте године освајају и Миодраг Перовић, и Бранко Нађ. Уз то су још четири наша возача освојила вицешампионске титуле. Црвена звезда је одбранила титулу у рели тркама 1975. године, док је у кружним тркама постала вицешампион државе. Титуле те године су освојили Владимир Драгосавац, Павле Комненовић и Бранко Нађ.

Аутомобилски спортски клуб Црвена звезда није био активан само на такмичарском плану, већ и као организатор трка („Трка око Калемегдана“, финална трка Шампионата Југославије на стази „Ушће“, за шта је добијена награда од Ауто-мото савеза Југославије за најбољег организатора, два велика рели такмичења за првентсво Југославије). Одржана је и Ауто-спидвеј трка 1977. године на стази београдског хиподрома, а следећег лета је публика у Београду, Сарајеву и Крушевцу била у прилици да види аутобол (први пут представљн у Европи), фудбалску утакмицу која се игра расходованим „фићама“.

Отежани услови рада су се одразили на успешност клуба, али је Павле Комненовић задржао прво место међу тркачима, а 1981. године проглашен је и за најбољег аутомобилисту Југославије. У другој половини осамдесетих година прошлог века, доласком Војислава Јовановића на чело АСК Црвена звезда. Остварена је чврста сарадња са Спортским друштвом од кога клуб добија на поклон један „југо 55″, а радило се и на помагању возачима код припрема аутомобила, куповине делова и потрошног материјала, прешло се на улагање на сопствене аутомобиле, радионицу и пратећа возила. Родоначелник ове идеје је био Зоран Матовић који је преузео председничку функцију након одласка Војислава Јовановића. Клуб је у просторијама испод Мостарске петље имао сопствену радионицу за прављење тркачких аутомобила.. Овом послу су се посветили врхунски мајстори ауто-спорта: Павле Комненовић, Владимир Драгосавац, Михаел Кулунџић… У периоду између 1987. и 1989. године, био је то прави „аутомобилски храм“. У екипи је био и Италијан Пјеро Филипи који је из иностранства доносио иновације и стратешки материјал. Политика нашег клуба је била да има шест-седам сопствених врхунски опремљених возила са променљивим возачима, зависно од форме такмичара и потреба. Оштра борба се водила за свако место у екипи, али, међу нашим возачима, и за свако место у појединачној конкуренцији. Неретко се дешавало да на победничком постољу буду три возача Црвене звезде.

Круна овавког рада долази 1988. године када екипа постаје државни првак у вожњи на кружним стазама, а успех је прослављен и на нашем највећем стадиону. Драган Банић осваја титулу исте године у појединачној конкуренцији. Наредне године, титуле у појединачној конкуренцији освајају Милун Веснић и Велимир Јовановић (освојио титулу и 1990. године). Павле Комненовић који је освајао титуле и 1985. и 1987. године, постао је тада вицешампион.

Успеси Црвене звезде су почели да привлаче и стране спонзоре, па је сарадња са тркачким тимом „Марлборо“ (водеће име светских трчаких стаза у то време) представљао излазак нашег тима на међународну сцену. „Марлборо“ је постао Звездин спонзор и дозволио да на тркама наступа и под његовим именом. Реконструисана је и стаза „Ушће“, а са „Марлбором“ је направљен пројекат „челенџер“ школе и систем селекције младих такмичара, па је настала и картинг школа коју је водио прослављени мотоциклистички ас Вук Томановић.

Међутим, долази до распада Југосалавије и увођења санкција, што полако постаје непремостива препрека за функционисање овог клуба. Током 1994. вредан резултат једино постиже Антоније Киров (3. место на брдским тркама у калси до 1600 кубика, 5. место на кружним тркама у класи до 1300 кубика). Наредне године, Црвена звезда некако успева да оформи тим који осваја друго место на рели тркама, а Зоран Павловић осваја прво место у класи до 1300 кубика, а Ненад Николић је био други у релију у класи до 1150 кубика. Током 1996. и 1997. АСК Црвена звезда учествује на свега неколико трка, без већих успеха, након чега клуб потпуно престаје са радом.

Треба додати да је овај клуб током свог постојања имао успеха и у конкуренцији мотоцикала, па су тако браћа Анте и Чедомир Ноловић постали државни прваци у конкуренцији мотоцикала са приколицом 1946. године и то је било прво званично такмичење у коме је учествовао наш клуб. Радован Станојевић је 1984. године освојио прво место у класи мотоцикала до 175 кубика.

Као што се могло закључити, велики број асова је возио за АСК Црвену звезда, али се ипак као легенда клуба истиче Павле Комненовић. Тек што је добио возачку дозволу, у 18. години, упустио се у рели такмичење за шампионат Југославије на Јахорини. Две године касније је постао првак Југославије у „националној“ класи и један је од најмлађих шампиона клуба. Опробао се у свим гранама аутомобилског спорта, а интересантно је да је био дублер Драгану Николићу у чувеном филму „Национална класа“. Постао је један од најбољих аутомобилиста у историји са ових простора, возио је у свим класама, од „фиће”, преко „алфе”, „поршеа”, „бе-ем-веа” до „ферарија”, и освојио прегршт трофеја. На слици испод можете видети Комненовића у разговору са Аланом Простом, вишеструким шампионом „Формуле 1″.
Izvor: mcz.net

Ван мреже gromiko

  • Звезда му је све
  • ****
  • Поруке: 1.466
  • Activity:
    1.5%
  • Репутација: +651/-164
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #58 послато: 21 Новембар 2014, 00:35:12 »
Jedna interesantna stvar vezana za naš rukometni klub. Na sajtu, u delu "istorija" piše da smo prvi put u Evropi igrali u sezoni 95/96. 1956/57 je održana prva liga šampiona u rukometu. Obzirom da smo 1956. mi bili šampioni zanimalo me je da li smo učestvovali. Na engleskoj vikipediji piše kao da su učesnici bili gradovi http://en.wikipedia.org/wiki/1956%E2%80%9357_European_Cup_(handball) dakle da je Beograd igrao protiv Bukurešta. Međutim ako uđete na isti članak na francuskom http://fr.wikipedia.org/wiki/Coupe_des_clubs_champions_europ%C3%A9ens_de_handball_1956-1957 piše da je Zvezda izgubila13:12 protiv Steaue. Obzirom da je šampion definitivno bila Dukla iz Praga dolazim do zaključka da predstavnici nisu bili gradovi nego ekipe. Dakle verovatno smo učestvovali u prvoj Ligi šampiona, samo me zanima da li postoji način da se ovo proveri?

Ван мреже Bela

  • Члан клуба
  • Модератор
  • *****
  • Поруке: 6.596
  • Activity:
    17.17%
  • Репутација: +2825/-443
  • Ponos grada
Одг: Историја осталих спортова
« Одговор #59 послато: 19 Децембар 2014, 01:29:26 »
Nenad Stekić

Bi­o­gra­fi­je be­le­že da je atle­ti­kom po­čeo da se ba­vi u 12. go­di­ni, ali ne­ka­da­šnji evrop­ski pr­vak u sko­ku udalj ot­kri­va da ni­je baš ta­ko:

– Po­čeo sam u Mo­skvi u ško­li 136 na Ku­tu­zov­skom pro­spek­tu u dru­gom osnov­ne. Otac Ži­vo­jin je bio do­pi­snik Ra­dio Be­o­gra­da iz glav­nog gra­da Ru­si­je pa smo se ta­ko maj­ka Dra­gi­ca i ja ta­ko­đe ob­re­li ta­mo. Ko­men­ta­ri­sa­li su već ta­da: „Sr­bin mno­go do­bro ska­če“ i po­čeo sam da se ba­vim vi­som, ali po­ma­lo, ni­šta ozbilj­no.

Po­vra­tak ku­ći usle­dio je po­sle dve go­di­ne. Opet je bio u sta­rom dru­štvu ško­le „Jo­sif Pan­čić“ na Ba­no­vom Br­du.

– U Ru­si­ji sam sa­znao ko je bio Va­le­rij Bru­mel i da je svet­ski re­kord dr­žao sa 2,29 me­ta­ra. Odu­še­vio sam se ka­da sam mo­gao da ga gle­dam na Pr­ven­stvu Evro­pe na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1962. go­di­ne. Od­mah sam kod ku­će u Lje­škoj uli­ci ra­za­peo ka­nap iz­me­đu dva šta­pa i do­ska­kao u pe­sak po­zajm­ljen sa obli­žnjeg gra­di­li­šta. Po 20 do 30 cen­ti­me­ta­ra le­teo sam vi­še od osta­lih.

NO­SIO TOR­BE PE­RI I PA­JI

Ne­na­dov ta­le­nat za­pa­zi­li su bli­zan­ci iz kom­ši­lu­ka.

– Bi­li su to Pe­ra i Pa­ja Pe­tro­vić. Re­klu su mi: „Ma­li, ako ho­ćeš, mo­žeš s na­ma na tre­ning u Zve­zdu, ali pod jed­nim uslo­vom – da nam no­siš tor­be“. Pri­stao bih na sve. Oni su već ima­li ne­ke me­da­lje, ta­len­to­va­ni mom­ci. Šte­ta što su bi­li u du­hu – kad do­đe le­to ju­riš na Sa­vu…

Bra­ća su tre­ni­ra­la kod sa­da po­koj­nog, le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ma­rin­ko­vi­ća, pa su i svog mla­đeg dru­ga­ra ta­mo po­ve­li.

– Aca mi je dao da ska­čem uvis. Iz pr­ve sam nad­ma­šio 150, imao sam 11 go­di­na. „Od­lič­no, ni­si loš. Do­đi u po­ne­de­ljak na tre­ning“. Ta­ko je po­če­lo.

 BRU­ME­LO­VIM KO­RA­CI­MA

Kre­nuo je Bru­me­lo­vim ko­ra­ci­ma i po­sta­vio naj­pre 1966. pi­o­nir­ske re­kor­de Sr­bi­je: 1,81, za­tim 1,84 i 1,85 me­ta­ra, da bi 1967. mla­đe­ju­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je po­bolj­šao na 1,94, a 1968. na 1,95 me­ta­ra. U dru­gom sred­nje po­vre­dio je ko­le­no.

– Imao sam eks­plo­zi­van od­raz i pra­vio sam ga pod ne­kim čud­nim uglom. Dok­tor Bi­ša sa Or­to­pe­di­je na Ba­nji­ci, Lju­bi­ša Jan­ko­vić, re­kao mi je da ne smem šest me­se­ci da tre­ni­ram.

Pro­bao je Ne­nad u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ da ska­če udalj.

– Na­sta­va je po­či­nja­la u osam, a ja sam u se­dam uju­tru do­la­zio i ska­kao. Mo­gao sam da pre­sko­čim ja­mu du­gu pet me­ta­ra. Re­kao sam to Aci, kao i da me ko­le­no ni­je za­bo­le­lo. „Pro­baj na škol­skom, na­pra­vi je­dan skok da ne ri­zi­ku­ješ“ po­sa­ve­to­vao me je. Bi­la je to gim­na­zi­ja­da, tak­mi­čio sam se za „Tri­na­e­stu“. Na pr­vom tak­mi­če­nju sam sko­čio ne­kih 6,26, a na na­red­nom ni­vou 6,70 u pr­vom po­ku­ša­ju i sve ih „odrao“ dva me­tra. Ko­le­na me ni­su bo­le­la. Ubr­zo sam za­be­le­žio 7,04 me­tra, što je bi­lo naj­bo­lje u Ju­gi za mla­đe ju­ni­o­re. Pre­ba­cio sam se na dalj.

Bi­lo je to 1968. go­di­ne. U tom tre­nut­ku naj­bo­lji re­zul­tat jed­nog mla­đeg ju­ni­o­ra u Ju­go­sla­vi­ji bio je 6,90. Nad­ma­šio ga je sa go­re po­me­nu­tih 7,04, pa 7,16 me­ta­ra (u Va­ra­ždi­nu), za­tim 7,25 (u Be­o­gra­du), pa 7,34 (u Ce­lju). Tih 7,34 je bio i re­kord Ju­go­sla­vi­je za sta­ri­je ju­ni­o­re.

Idu­će 1969. go­di­ne, ska­kao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Pr­ven­stvu Evro­pe 19. sep­tem­bra u Ati­ni sko­čio 7,73 či­me je iz­jed­na­čio se­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je Mi­ljen­ka Ra­ka. U glav­nom gra­du Grč­ke sko­čio je i 7,78 (kao 10.), ali skok ni­je bio re­kor­dan, jer je ve­tar bio pre­jak.

PRE­LE­TEO BRA­ZIL­SKU MA­RA­KA­NU

Na­red­ne 1974, opet je usle­dio ne­ve­ro­va­tan re­zul­tat.

– Za­vr­šio sam se­zo­nu i le­to­vao u Iga­lu, ku­pao se opu­stio pot­pu­no. Aca mi je re­kao: „Do­bi­li smo po­ziv za otva­ra­nje atlet­ske Ma­ra­ka­ne. Da ide­mo?“ Od­go­vo­rio sam: „Aj­mo, ni­smo bi­li“. Sko­čio sam 8,24, što u to vre­me ni­je us­peo ni­ko ni­ka­da iz Ju­žne Ame­ri­ke. Nji­ho­ve no­vi­ne su pi­sa­le: „Ste­kić pre­le­teo Ma­ra­ka­nu“.

SKOK U TI­GRO­VOJ OBU­ĆI

Do­šla je ču­ve­na 1975. go­di­na i Pre­do­lim­pij­ski mi­ting na istom sta­di­o­nu na ko­me su go­di­nu da­na ka­sni­je odr­ža­ne Igre.

– Sti­gli smo dan ra­ni­je. Is­pred sta­di­o­na su pro­da­va­li sprin­te­ri­ce i ugle­dao sam sjaj­ne „Oni­cu­ka taj­ger“, da­na­šnje „Asiks“. Hteo sam da ih ku­pim, a re­kli su mi: „Sa­mo upi­ši­te ime“. Uzmem sprin­te­ri­ce i pa­ti­ke od istog pro­iz­vo­đa­ča. Sprin­te­ri­ce kao sa­li­ve­ne, pro­sto le­tim u nji­ma, a či­ste sprin­ter­ske. Bi­lo je šest sa­ti po­pod­ne. Is­pro­ba­vam za­let i do­sko­či­šte mi krat­ko, ja­ma od osam me­ta­ra, a da­ska na me­tar od pe­ska, ni­je dva kao kod nas. Di­rek­tor tak­mi­če­nja me pi­ta ka­ko mi se či­ni, iskre­no mu ka­žem: „Pre­sko­či­ću je, is­pa­šću“, a on se sme­je.

Su­tra­dan sa­mo što se to ni­je do­go­di­lo, bi­lo je isto kao mno­go go­di­na ra­ni­je u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ ka­da mu je bi­la krat­ka ja­ma od 5 me­ta­ra.

– Sve što sam od 1962. ra­dio u atle­ti­ci sli­lo se u taj pr­vi skok: ide­al­no uhva­će­na da­ska, le­tim, vi­dim da se ne­što de­ša­va, du­že sam u va­zdu­hu ne­go ina­če i pa­dam na kraj ja­me. Di­rek­tor sta­di­o­na uhva­tio se za gla­vu. Mi­slio sam da je skok si­gur­no na 8,30, o ne­čem bo­ljem ni­sam smeo da mi­slim.

Ni­je od­mah po­čeo da se ra­du­je, jer je re­zul­tat ob­ja­vljen u fi­ti­ma.

– Bi­lo je 28 i ne­što. Čak i ka­da se po­ja­vi­lo 8,45 me­ta­ra ni­sam smeo da vri­snem od sre­će, jer sam bo­jao da su se pre­ra­ču­na­li. On­da sam če­kao br­zi­nu ve­tra i tek ka­da sam vi­deo da je do­zvo­lje­nih 2,0 u le­đa, po­če­la je erup­ci­ja odu­še­vlje­nja. Aca je pre­sko­čio ogra­du sa se­di­šta na ko­me je se­deo do ta­da uz za­ne­me­log Igo­ra Te­ro­ve­ne­si­ja­na, So­vje­ta ko­me sam upra­vo bio sru­šio evrop­ski re­kord od 8,35. Gr­lje­nje, če­sti­ta­nje.

Si­li­na odu­še­vlje­nja je bi­la to­li­ka da je emo­tiv­no is­pra­žnjen po­tom na­či­nio pre­stup, pa 7,97 i 7,99 me­ta­ra i – od­u­stao.

Odr­žan je na golf te­re­ni­ma sa­sta­nak IAAF na ko­ji ih je od­veo Ar­tur Ta­kač. Bio je ta­mo ta­da­šnji pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­je Adri­jan Pa­u­len.

– Eufo­ri­ja kod ku­će – do­ček na aero­dro­mu, me­re se po me­di­ji­ma auto­bu­si či­ju du­ži­nu pre­ska­čem od­jed­nom, pa ši­ri­ne uli­ca… Bio mi je to naj­ve­ći uspeh…

PRI­ČA O MON­TRE­A­LU 1976.

Eufo­ri­ja se ni­je sti­ša­va­la ni 1976. go­di­ne. Že­le­li su Alek­san­dar Ma­rin­ko­vić i Ne­nad Ste­kić da u tre­na­žnom de­lu pre­ko­pi­ra­ju 1975. i uzmu olim­pij­sku me­da­lju. Svi su u SFR Ju­go­sla­vi­ji od njih to oče­ki­va­li.

– Stvo­re­na je at­mos­fe­ra da će­mo uze­ti zla­to sa­mo ako se po­ja­vi­mo. Po­če­li smo s tak­mi­če­nji­ma 1. ju­na 1975. i na­me­ra­va­li da to po­no­vi­mo i u olim­pij­skoj se­zo­ni. Me­đu­tim, iz ASJ su tra­ži­li od nas da se tak­mi­čim za re­pre­zen­ta­ci­ju već 1. ma­ja u Spli­tu, na tro­me­ču Ju­go­sla­vi­ja – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja – Is­toč­na Ne­mač­ka, pa po­no­vo 7. ma­ja. Kroz tak­mi­če­nja, zna se, ula­ziš u for­mu, a to ni­smo že­le­li u ovom pe­ri­o­du. Ra­no sam ostva­rio špic, u To­ri­nu na Uni­ver­zi­ja­di do­šao sam na naj­vi­ši ni­vo te se­zo­ne sa 8,39 me­ta­ra, što je me­sec da­na ka­sni­je na Olim­pij­skim igra­ma do­no­si­lo zlat­nu me­da­lju. For­ma ni­je mo­gla da se po­no­vi. Na Igra­ma ni­sam pre­sko­čio osam me­ta­ra. Bio sam še­sti sa 7,89.

NAJ­DU­ŽI LET U KA­RI­JE­RI

Ame­ri­kan­ci su iz­ra­ču­na­li da je 8,45 me­ta­ra ta­da to bio naj­bo­lji skok svih vre­me­na u nor­mal­nim uslo­vi­ma. Bob Bi­mon svo­jih le­gen­dar­nih 8,90 u Mek­si­ku 1968. ostva­rio na vi­še od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.

Uma­lo ga Ne­nad Ste­kić ni­je nad­ma­šio 1979. na Uni­ver­zi­ja­di baš u Mek­si­ko Si­ti­ju.

Kva­li­fi­ka­ci­o­na nor­ma iz­no­si­la je tač­no 8 me­ta­ra.

– U osam sa­ti uju­tru sko­čio sam 8,21 me­tar. Ne­ra­sa­njen ni­sam ni do­šao do da­ske.Su­di­ja je iz­me­rio da sam se od­ra­zio 64 cen­ti­me­ta­ra ra­ni­je. Bio je za­pa­njen , pa mi je iz­me­rio da­lji­nu od me­sta od­ra­za –8,84 me­tra! Moj  naj­du­ži let u ka­ri­je­ri.

Svi su u fi­na­lu s raz­lo­gom oče­ki­va­li na­pad na svet­ski re­kord, po­red ja­me  na de­se­ti­ne ka­mer­ma­na i fo­to­re­por­te­ra.

– Po­čeo je plju­sak pre tak­mi­če­nja. De­mo­ti­vi­san hteo sam da od­u­sta­nem. Kao mlad tak­mi­čar okli­znuo sam se na da­sci po ki­ši i po­sle sam imao stal­ni strah. Dva pu­ta sam sko­čio i to ne­kih 7,97, bio pe­ti…

NAJ­VA­ŽNI­JE JE PO­VE­RE­NjE U TRE­NE­RA

Ne­nad Ste­kić pro­ce­nju­je da je naj­ne­op­hod­ni­je za uspeh, po­ve­re­nje spor­ti­ste u tre­ne­ra:

– Ta­ko mo­že da se ostva­ri mak­si­mum za ko­ji si spre­man. Ka­da atle­ti­čar poč­ne da po­sta­vlja pi­ta­nja, tu pre­sta­je sve. Ja sam Aci ap­so­lut­no ve­ro­vao. Isti­na, on se ce­log ži­vo­ta usa­vr­ša­vao, dok je sam do­ži­veo da ne­ki mla­di tre­ne­ri skla­nja­ju pu­le­ne od nje­ga ka­da ih ne­što po­sa­ve­tu­je. Za­to što ne­ma te že­lje za sa­zna­njem kao ne­ka­da, ne stva­ra­mo po­no­vo tak­mi­ča­re pre­ko osam me­ta­ra. Ne mo­ra to da bu­de no­vi Ste­kić, ali pre­ko osam me­ta­ra – za­što da ne?

NAJ­DRA­ŽI USPEH

Mno­gi bi oče­ki­va­li da je naj­dra­ži uspeh Ne­na­da Ste­ki­ća onaj ko­ji mu je obe­le­žio ka­ri­je­ru, od 8,45 me­ta­ra, ali ni­je.

– Ni­ka­da ni­sam bio to­li­ko odu­še­vljen kao 1973. go­di­ne ka­da sam na Pr­ven­stvu Bal­ka­na u Ati­ni pre­sko­čio pr­vi put 8 me­ta­ra. Ni­ko u SFRJ ni­je to us­peo, Mi­ljen­ko Rak je do­šao do 7,99. Ka­da sam vi­deo na se­ma­fo­ru 8,12 bio sam neo­pi­si­vo sre­ćan, jer je osam me­ta­ra ono što de­li bez­i­me­ne od šam­pi­o­na ko­ji osta­vlja­ju trag.

AM­BA­SA­DOR JU­GO­SLA­VI­JE

Za­ni­mljiv je de­talj sa bra­zil­skim ca­ri­ni­kom 1974. go­di­ne.

– Ka­da smo do­šli, ni­ka­ko ni­je uspe­vao da po­go­di da sam iz Ju­go­sla­vi­je, pri­čao je da zna za Če­ho­slo­vač­ku i slič­no. Na­le­te­li smo na nje­ga pri po­vrat­ku, po­sle sko­ka od 8,24, bio je u sme­ni i re­kao mi je od­mah: „Ste­kić, Ju­go­sla­vi­ja“. Spor­ti­sti su za­i­sta naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri svo­jih dr­ža­va.

PET GO­DI­NA NAJ­BO­LjI NA SVE­TU

 o Pet se­zo­na uza­stop­no bio je naj­bo­lji na svet­skim rang li­sta­ma (1974 – 8,24,

1975 – 8,45, 1976 – 8,39, 1977 – 8,32 i 1978 – 8,32)

o Tri pu­ta je bio vi­ce­šam­pi­on Evro­pe, dva pu­ta pr­vak Me­di­te­ra­na, a sa Uni­ver­zi­ja­da ima jed­nu zlat­nu i sre­br­nu me­da­lju, dok je na SP u Hel­sin­ki­ju bio pe­ti sa 8,09 m

o U ka­ri­je­ri je 100 pu­ta pre­sko­čio 8 me­ta­ra, ukup­no u 116 na­vra­ta

o Na 3 tak­mi­če­nja svih 6 sko­ko­va imao je bo­ljih od 8 me­ta­ra

o U jed­nom da­nu, na Pr­ven­stvu SFRJ u No­voj Go­ri­ci 1977. imao je 7 sko­ko­va bo­ljih od 8 me­ta­ra (ra­ču­na­ju­ći ju­tar­nje kva­li­fi­ka­ci­je)

o Bio je re­pre­zen­ta­ti­vac Evro­pe i 51 put bra­nio bo­je SFRJ, a ima i 64 po­je­di­nač­na tak­mi­če­nja

(ASS)








 

Youtube RSB Forum Youtube Mr RSBFacebook RSB Forum Twitter RSB ForumGoogle+ RSB ForumRSS Feed RSB Forum