Интервју: Горан Весић (1/3)
Категорија: Интервју Аутор RSB forum
Горан Весић, саветник председника ФК Црвена звезда Владана Лукића, одазвао се на молбу нашег сајта да одговори на питања навијача. Због великог броја пристиглих питања, као и врло опширних одговара самог господина Весића, интервју ће бити постављен из три дела.
1. Колико нам је познато ово је ваш први интервју после скоро десет година. Зашто не говорите за медије?
Последњи интервју сам дао у јулу 2002. године ако се изузме да сам два пута говорио о Зорану Ђинђићу, са којим сам радио више од деценије. Одлуку да се не оглашавам у медијима сам донео када сам одлучио да се више не бавим политиком. Када сте ми се обратили са идејом да одговарама на питања навијача Звезде, једноставно нисам могао да одбијем.
2. Како сте заволели Звезду, колико емотивно доживљавате мечеве и који је за вас најупечатљивији моменат који сте доживели као навијач, а који као функционер?
Моја звездашка прича не разликује се од приче било ког другог звездаша. Зна се како се постаје звездаш – породичним наслеђем, добрим укусом и жељом да се буде свој како је то у свом тексту о Звезди сјајно објаснио Тирке. Ни данас се не разликујем од других, страствено волим свој клуб, некада сам и ирационалан због тога, радујем се због победа и тугујем због пораза као и сви други звездаши.
Мој први долазак на Маракану десио се на једној од наших највећих утакмица, оној коју смо играли против Бајерна у децембру 1979. године. Имао сам 10 година и први пут био на северу. И данас се сећам сваког детаља, наших црвених дресова, гола Дулета Савића на почетку утакмице, Пижоновог еврогола пред крај првог полувремена и гола Репчића. Сви знамо како се завршио тај двомеч. Испали смо од страшног тима Бајерна са Руменигеом, Брајтнером и Хенесом, а имали смо их. Плакао сам после поразa, али сам тада као дечак знао да је мој избор био прави и да ћу увек бити на Маракани.
Најсрећнији тренутак ми је био аутогол Аугенталера који нас је одвео у финале Лиге шампиона. Тог дана сам имао предавања на факултету и једва сам стигао на утакмицу. Ушао сам на север касно и одгледао утакмица са врха трибине - ”на једној нози”. Сећам се да су препродавци карата око Маракане пукли, када сам ја долазио на стадион давали су карту за пљескавицу, а неки пријатељи који су ушли касније од мене су ми причали да је цена била мацола. Сви смо чекали финале, имали смо сјајан резултат из Минхена, али су нам Немци дали два гола. Тада се десио тај аутогол и небо се стварно отворило како је викао коментатор Милојко Пантић у преносу. Ушли смо у финале Лиге шампиона! Славили смо целу ноћ, дошао сам кући тек сутрадан око поднева. Тако се круг затворио. Дванаест година раније сам плакао враћајући се са Маракане због пораза од Бајерна, а те ноћи смо и ја и многи други доживели тај дуго чекани реванш. Наравно, за све нас су Бари и Токио нешто најлепше што смо доживели те године , али мени је некако тај реванш Бајерну емотивно лично значио много више.
Прослава титуле првака Европе
Најнесрећнији сам био после магле на мечу против Милана 1988. године када смо имали вођство од 1-0 што је резултат који нас је водио даље. Био сам у војсци у Сомбору и побегао сам из касарне да гледам утакмицу. Сутра се играла нова утакмица, а нисам могао поново да побегнем. Пратио сам у касарни меч и пенале после којих смо изгубили. Био је то страшан тим Милана који се после прошетао до титуле првака Европе, а на нашој Маракани су били на коленима.
Као спортски функционер, најсрећнији сам био када су наши кошаркаши у Новом Саду 2003. године освојили Куп после 28 година. Била су то сјајна три дана, три велике утакмице са Партизаном (коју смо завршили са четири играча на терену), Војводином и ФМП-ом, три драматична продужетка, проблеми са повредама јер смо првог дана остали без Ракочевића, а другог без Јеретина који је финале играо на сопствену одговорност под блокадом уз реалну могућност да заврши каријеру. Никада нећу заборавити тројку Вука Радивојевића из другог покушаја која нам је донела тријумф.
Најтежи тренутак ми је био полуфинална утакмица у Вршцу када је су наши навијачи брутално претучени у полувремену без икаквог разлога због чега смо одлучили да повучемо екипу са терена. Изгубили смо тако могућност да играмо финале а имало смо тим који је могао до титуле предвођен Ракочевићем и Јеретином. Није то била лака одлука повући се са терена, али нисмо могли да играмо док су трибине биле пуне крви и разбијених глава. Та одлука нас је коштала титуле те године, али ми није жао што смо је донели. Били смо у свлачионицу са играчима који су били потпуно преплашени, неки су плакали и нисмо знали шта да радимо. Напољу нам масакрирају навијаче, дете које има десетак година виси на шипци а ми треба да се вратимо да играмо. Двоумили смо се, али тада је неко од нас, мислим Живорад Анђелковић који је тада био председник Звезде, рекао: ”нећу бре титулу да плаћам животима, видиш на шта су све спремни”. Донели смо заједно одлуку да повучемо екипу. Знао сам какав нас пакао чека после те одлуке. Жика и ја смо од стране тадашњег врха полиције били ”оптужени” јер смо повукли екипу и свалили су кривицу на полицију. У једном тренутку је било наређено наше привођење, али се одустало од тога јер нису имали ниједан доказ да је било ко други крив осим полиције која је без икаквог разлога тукла људе. Вршен је притисак на спонзоре клуба да напусте Звезду. Све се то радило не би ли се сакрио прави кривац. Иначе, скоро сам чуо да су сви који су пребијени, а који су тужили МУП Србије и организатора утакмице у Вршцу, добили пресуде. Толико о томе да је правда ипак достижна.
Слична ситуација нам се десила у јуну 2006. године када је новом бруталном интервенцијом полиције дошло до пребијања звездиних навијача у Пиониру и прекида утакмице. Никада нећи моћи да заборавим лице командира жандармерије Новаковића који је наредио напад и извазвао општи хаос и због тога до сада није кажњен. Пребијање је било тако брутално да су чак и навијачи Партизана који су били на другој трибини у знак солидарности напустили Пионир. Тада су одлуку о прекиду донели играчи, скинули су дресове и предвођени Гуровићем поставили се између полиције и наших навијача. И опет смо спречени да се боримо за титулу.
3. Откуд ви у кошарци? Како сте постали функционер клуба?
У основној и средњој школи сам тенирао одбојку. Играо сам за краљевачку Рибницу која је тада у оној великој Југославији била стабилан прволигаш. Кошарку сам заволео као дете. Краљево где сам одрастао је одбојкашки и кошаркашки град. Уз та два спорта се расте и иде се на утакмице...
У кошаркашки клуб сам дошао случајно и не својом вољом. Било је то 2001. године, а КК Црвена звезда је неколико година била у великим финансијским проблемима, чак је и остајала у лиги у последњим колима. Кулминација кризе се десила у јесен 2001. године када се клуб скоро распао, а играче су избацили из Пионира. Тренер Кречковић их је довео пред Владу Србије и примио их је премијер Ђинђић. После тог састанка позвао је мене, Жику Анђелковића и још неколико људи и рекао нам – ”идите тамо у Звезду, решите тај проблем и немој више да ми долазе ови кошаркаши јер немају где да тренирају”. Тако сам дошао у кошаркашки клуб – по налогу премијера.
Ђинђић је иначе био велики звездаш. Наш последњи телефонски разговор вече пре него што су га убили тицао се Звезде. Те вечери смо играли у Вршцу и изгубили од Хемофарма. Већ сам се вратио у Београд када ми је зазвонио телефон. Био је то Ђинђић који ме је одмах питао – ”Шта је било, како смо то изгубили?”. Причали смо и тада ми је рекао да је гледао и меч који смо играли три дана раније против Цибоне у Пиониру и који смо добили. Такав је био он. Гледао је обе утакмице, али није хтео да зове после победе, већ после пораза.
4. Због чега више не долазите на утакмице кошаркашког клуба, раније сте стално били присутни?
Ове године заиста нисам редовно одлазио на кошарку јер сам имао много својих пословних обавеза као и послова око ФК-а. Међутим, сваку утакмицу сам гледао на телевизији. Иначе, био сам скоро на утакмицама са Загребом, Цибоном, Партизаном и Хемофармом тако да сам поправио просек! Ја волим кошарку и сигурно ћу бити чешће током овог пролећа у Пиониру посебно сада када је почела домаћа лига. Драго ми је да се кошаркашки клуб полако враћа на место које му припада. Тренер Пешић је наш највећи добитак и сигуран сам да ће постићи велике успехе ако звездашка јавност буде имала стрпљења. Иначе, Жика Анђелковић и ја смо били на разговорима са њим 2002. године у Келну нудећи му да преузме Звезду. Тада је то било немогуће јер је имао понуду Барселоне са којом је наредне године постао европски првак. Ипак, тада нам је рекао да ће доћи дан када ће доћи у Звезду.
5. На који начин сте стигли у фудбалски клуб и које су то референце које су вас препоручиле на такву позицију?
Током 2003. године када је Драган Џајић био председник Црвене звезде био сам члан Управног одбора фудбалског клуба као представник кошаркашког клуба. У Звезду сам поново дошао у мају 2009. године. Позвао ме је садашњи председник клуба Владан Лукић да му се прикључим. Лукић је мој пријатељ скоро десет година, рекао ми је да жели да се кандидује за председника клуба, представио ми је људе које је окупио и питао ме да будем део његовог тима. Пристао сам и договорили смо се да се ако он постане председник, ја бавим маректингом и финансијама, као и организацијом клуба. Рекао сам му тада да не желим никакву званичну функцију.
А што се референци тиче, Црвена звезда није само спортски клуб. Она је велика компанија кроз чији рачун годишње прође до 15 милиона евра. Управо зато она треба да се води као велики систем по свим правилима која важе за такве системе. Ја сам у политичком и привредном животу Србије присутан дуже од 20 година. Дипломирани сам правник. Био сам посланик, председник Административног одбора Скупштине, специјални саветник министра унутрашњих послова, градски одборник и одборник у општини Врачар. Скоро пет година сам био шеф кабинета Зорана Ђинђића. Водио сам бројне политичке кампање у Србији, Црној Гори, Словенији и Македонији. Годинама сам учествовао у реализацији великих државних пројеката. Био сам члан Извршног одбора града Београда задужен за спорт и председник Организационог одбора Десетог београдског маратона. Водио сам управне одборе великих јавних компанија што су ЈКП Градско зеленило и ЈКП Градске пијаце. Водио сам Управни одбор Аде циганлије када је постала оно што је данас – понос града, а био сам председник Надзорног одбора Југословенског речног бродарства. У приватном бизнису се налазим од 2004. године и водио сам неколико великих консултантских компанија. Наравно да је Црвена звезда велики изазов не само у спортском већ и пословном и организационом смислу и никада не можете да кажете да сте најбољи за вршење оваквог посла, али сигурно је да имам велико политичко, организационо, привредно и маркетиншко искуство.
6. Према вашем мишљењу, у коликој мери су на резултате КК Црвена звезда утицали неспортски фактори, односно фактори арбитраже?
Одмах да кажем, без обзира што мислим да смо могли више, поносан сам на оно што смо урадили у кошаркашком клубу. Рећи су само овако – Дробњакова тројка из аута, поново подсећам на пребијање наших навијача у Вршцу и Београду у тренутку када смо имали најбољи тим у земљи што мислим да није случајно. Да се не браним неким теоријама завере говоре дешавања на петој утакмици финала 2009. године. Уосталом, питајте ако вас занима тадашњег председника Вучићевића и тренера Пешића шта се дешавало пре и током те утакмице.
7. Многи навијачи не могу, а да не подвуку паралелу са дешавањима и резулатима кошаркашког клуба док сте ви били његов део. како коментаришете чињеницу да за све време вашег присуства у кошаркашком и фудбалском клубу Звезда није освојила ниједну титулу?
Никако не могу да се отмем утиску да ми се даје много већа моћ него што заиста могу да утичем на неке ствари. У кошаркашком, као и у фудбалском клубу био сам део тима који су чинили врло квалитетни и стручни људи. Но, идемо редом.
Кошаркашки клуб Црвена звезда последњих деценија није тако успешан као што је био када настао. Звезда у кошарци има 15 титула од чега је 12 освојено у периоду од 1946 до 1972. године а само три у последњих 40 година и то 1993, 1994 и 1998. године!? Значи од освајања последње титуле прошло је 14 година. Од 1946. године дакле за 66 година кошаркаши Звезде су освојили пет купова од чега три у периоду од 1971 – 1975. године. На следећи куп се чекало 28 година! Тада смо узели два купа за три године и то 2003 и 2006. године. После освајања титуле 1998. године дошло је до распада клуба и Звезда је две године у задњим колима обезбеђивала опстанак. Укратко речено, много нас је скупо коштала та титула јер су прављени невероватни уговори са играчима које клуб већ годину дана касније није могао да плати. Да ли се још неко сећа колико је плаћен Дивац за само неколико утакмица? Наравно, није Дивац крив за то, да не би било злонамерног тумачења, већ онај ко му је понудио те паре. Тадашња управа је подигла кредит да би га платила и, колико знам, тај кредит се отплаћивао све до скоро!? Сећам се да смо у клуб дошли у новембру када је првенство већ почело, а да је Звезда у септембру изгубила Вујанића јер није имала да плати 10 хиљада марака јер нико није хтео да им позајми. Е тај Вујанић који је прошао нашу школу донео им је неколико титула. Играо је за Партизан, а Звезда му је плаћала заостале рате из уговора па нас је чак тужио јер није добио стан који му је неко обећао пре него што смо дошли у клуб!? Шта је било са Радмановићем који је после играо у НБА? Или са Петром Поповићем? То су све била Звездина деца која су другима доносила успехе. Па и Игор Ракочевић. У Звезду смо га вратили тек као оствареног играча, али је прве успехе донео Будућности. У такав клуб смо ушли 2001. године – без играча, без пара, са блокираним рачуном у износу више милиона евра, без млађих селекција у којима смо затекли свега петоро деце која нису имала где да оду. Прве године нам је био циљ само да опстанемо у Лиги, а играли смо плеј оф. У клубу нисмо затекли никога осим економа Голуба, скупљали смо документацију годинама, сваки дан нам је на рачун долазила нека судска пресуда или блокада за коју нисмо знали да постоји. Ето, тако је изгледао кошаркашки клуб који смо преузели 2001. године. То смо затекли. Дакле, нисмо ми дошли у клуб који је претходне године узео титулу, са сређеним финансијама, са спонзорима, са тимом и млађим категоријама, већ у клуб који скоро да није постојао. Први посао је био да нађемо начин да укључимо струју и воду. Тиме смо морали да се бавимо, а не да размишљамо о тиму. У тај клуб нико није хтео да дође – зато је то нама и запало, јер да је било боље стање био би ред на Калишу.
Управа која је водила клуб обезбедила је невероватне приходе од спонзора када је кошарка у питању. У периоду од 2004 – 2008. године само од спонзора обезбедили смо 15.861.940 евра, а првих годину и по дана још око 4 милиона што износи скоро 20 милиона евра. Шта је требало још као управа да урадимо? Тренери су били Змаго Сагадин, Драган Шакота, Александар Трифуновић и Стеван Караџић. Довођени су Игор Ракочевић, Скуни Пен, Обина Екезие, Милан Гуровић, Омар Кук, Лоренс Робертс, Перо Антић, Петар Поповић – све сами играчи европског квалитета који су направили сјајне каријере. Да ли је управа требало да даје кошеве? Звезда је у Пиониру тукла Реал Мадрид, а у Тел Авиву Макаби. А и први смо од свих српских клубова добили Цибону у Загребу.
Све је то урађено под притиском дугова и блокада које смо затекли. Па у једном тренутку нам је претила блокада од скоро 10 милиона евра од неке, ако се добро сећам, Трговачке банке која је банкротирала још деведесетих година!? Кошарка није спорт који се исплати. Плате играча су велике, веровали или не, два до три пута више него у фудбалу, а зараде од трансфера нема. Када неки клуб прода играча за 500 хиљада евра то се сматра озбиљним трансфером. Да је тако лако правити новац у кошаркашким клубовима зар би државни пројекти Словеније и Хрватске, Олимпија и Цибона, били у дуговима од 8 и 10 милиона евра? А Звезда у Србији, иако су то многи волели да кажу, никада није била државни пројекат.
И за тих шест година, уз све ове проблеме, узета су два купа од пет колико их Звезда у својој историји има, два пута смо били доведени у стиацију да прекидамо борбу за титулу, а имали смо најбољи тим, играна су финала… Ипак, и да смо узели титулу, као што смо освајали куп, никада не бих рекао да су ти трофеји моји или неког другог из управе. Наш Куп из 2003. године припада Горану Јеретину, Владимиру Драгојловићу, Игору Ракочевићу, Алексеју Нешовићу и Змагу Сагадину, а куп из 2006. године припада Драгану Шакоти, Милану Гуровићу, Игору Милошевићу, Пери Антићу… Трофеји припадају играчима и тренерима, а не управи. На управи је да доведе доброг тренера, да њему обезбеди играче које тражи, да нађе спонзоре, да обезбеди екипи мир и услове да ради. Управа нити даје голове, нити кошеве. И на крају желим да истакнем још једну ствар. Управа чији сам ја био део отишла је из клуба тако што је новом руководству на челу са Слободаном Вучићевићем предала клуб на цивилизован начин. Организована је скупштина, потписан је записник о примопредаји, пописана сва покретна и непокретна имовина, пописане су све обавезе клуба и потраживања, предат је списак свих судских процеса, као и уговори са играчима. Записником о примопредаји је констатовано да су дугови клуба износили 6,46 милиона евра, а да су ненаплаћена потраживања и вредност играча износили 5,98 милиона евра. Те године су наши јуниори тријумфално постали прваци Србије, а лидер тог тима је био плеј Немања Недовић који је данас вероватно најталентованији играч Србије на тој позицији и будућност наше кошарке. Њега смо 2005. године довели у клуб и уз ФМП доминирали смо у свим млађим селекцијама у Србији. Наша омладинска школа је почела да даје играче, а као што знате, да би се то десило потребан је циклус. Те године смо имали понуду да на крају сезоне Тадија Драгићевић пређе у Рому за скоро 800 хиљада евра и са тим новцем бисмо исплатили потпуно играче за ту сезону. Пошто је нови председник Вучићевић затражио да он остане у клубу, то је и учињено. То се, по мом скромном мишљењу, зове одговорност према клубу.
Е сада, ако ме на крају питате да ли сам задовољан учињеним у кошарци – нисам. Био бих задовољан да смо сваке године освајали дуплу круну и да смо играли Евролигу. Ја сам само навео објективне околности зашто се то није десило. И зато ми је мука када чујем како поједини неупућени „познаваоци кошарке“ или злонамерни причају како је управа чији сам део била ”уништила” кошаркашки клуб. Тај кошаркашки клуб је ”уништен” две године раније када је почео да се бори за опстанак, када је изгубио Вујанића, Радмановића и остале, када је ушао у финансијске проблеме због астрономских уговора који су потписивани са играчима без икаквог плана... Ми смо оживели кошаркашки клуб, подигли га на ноге, од клуба који се борио за опстанак довели га да се бори за тутуле и од клуба који је био у милонском дуговима довели у њега озбиљне спонзоре. Чим се појавио финансијер, човек са друштвеним угледом, који је могао да уложи више новца у клуб, а при том је желео да буде председник, препустили смо му да води клуб даље. Сви смо се преселили на трибине и свим срцем навијали да клуб узима титуле, да настави где смо ми стали и да буде успешнији.
А што се тиче фудбала и хаоса који смо затекли овде 2009. године – то је посебна прича. Као неко ко има увид у финансије, могу само да кажем добро је што је Звезда жива шта је све рађено. И овде је исти случај као у кошарци. Када је Лукић изабран није имао противкандидата јер никоме од великих привредника или великих стручњака није пало напамет да се кандидује. Да је ситуација била боља, да је Звезда имала милионе на рачуну, да је играла Лигу шампиона и била првак, ред за функције би се отегао до Аутокоманде – будите у то сигурни.
Десети београдски маратон - Горан Весић, Зоран Ђинђић и Сергеј Бубка
8. Шта конкретно значи функција саветника председника ФКЦЗ, каква су јој овлашћења, какве обавезе и на коју област се конкретно односи то "саветовање"?
Као што сам рекао, у клубу се бавим координацијом маректиншких активности, финансијским пројектима, као и пројектима организације клуба. Ми у Звезди функционишемо као тим. На челу тима је председник клуба који се налази дневно у клубу, а ту су и генерални секретар, као и тренер који раде у клубу, решавају свакодневне проблеме и имају своја овлашћења. Постоје саветници председника који раде одређене пројекте. Осим мене ту су Лазар Лабус који је веома дуго присутан у маркетингу и Никола Живановић који је бивши вицегувернер Народне банке као и други. Дакле, свако од нас води одређене пројекте, надлежан је за њих, координира службе у клубу везане за те пројекте.
9. Председник савеза Караџић као и многи људи блиски Партизану вас оптужују да ви владате клубом из сенке уместо Владана Лукића?
Увек ми је било смешно када се неко из другог клуба бави нама. То говори о комплексима. Могло би дуго да се прича о њиховим сенкама, али о том другом приликом и врло детаљно. Иначе ти што причају како ја владам из сенке после дођу у клуб на преговоре са Лукићем!? Ова злонамерна прича је пласирана и усмерена је ка рушењу Звезде. Њоме желе да покажу како Црвена звезда нема председника већ њоме владају неки људи за које се не зна, што значи да нисмо озбиљна институција. Дакле, хајде да једном ставимо тачку на ту глупост. Ја сам део Лукићевог тима. Водим многе важне пројекте и, с обзиром да смо пријатељи и да постоји поверење међу нама, утицајан сам. Али последњу реч о сваком пројекту има Лукић јер он је председник. Ипак, скоро да нема одлуке коју је Лукић донео сам. Најужи круг људи који се свакодневно бави клубом, осим председника клуба Лукића, чине председник Спортског друштва професор Петар Шкундрић, потпредседник клуба Александар Антић, члан Управног одбора Душан Мракић, генерални секретар Ђорђе Стефановић и ја као саветник председника. То је тим људи који свакодневно решава проблеме, мада се и други чланови Управног одбора укључују по потреби у рад. У нашем тиму поштује се улога сваког и свако ко води неки пројекат има самосталност у раду. Наравно, Лукић је председник и његова је последња.
10. Како коментаришете чињеницу да сте били један од клупских руководилаца од којих су се тражиле оставке након јесењег дербија? Да ли сте свесни своје непопуларности међу навијачима Звезде и зашто вас навијачи тако виде?
Као што сам рекао, ја не могу да утичем на то да ли ће ме неко ко навија за Звезду волети или не. Посао који радим се не види и да би неко могао да разуме колико и на који начин доприносим клубу, заиста мора да буде укључен у свакодневно пословање клуба. Уосталом, не нападају ме узалуд највећи непријатељи Звезде, они који би да нас униште и који постоје само зато што мрзе Звезду. Нисам приметио да ти мрзитељи Звезде нападају неког ко је омиљен. Вероватно и то говори нешто. Ја не дајем интервјуе, не покушавам да добијем функције, не сликам се и у послу који радим сам међу најбољима у Србији. Ствари које радим за Звезду радим из љубави. Да ли ће то неко разумети или не заиста је нешто што не могу да променим.
Свако ко купи карту има право да изрази своје задовољство или незадовољство. Знам да ниједан наш навијач, па ни ја, није задовољан што четири године нисмо узели титулу и зато што не играмо Европу. Без обзира на објективне околности због којих је то тако, ја сам свестан да обичног навијача интересује само оно што види на терену током деведесет минута. Тако да имам разумевање за неке реакције које нису ни најправедније. Можда ће овај разговор помоћи да се те ствари боље разумеју јер, ево, крајње отворено разговарамо о свему.
11. Која и како су се ваша овлашћења променила преласком из члана УО на функцију саветника председника? Шта сте пре радили што сада не радите и обрнуто, шта сада радите, што нисте радили раније?
Мој посао се није много променио јер сам исте ове пројекте које сада водим у клубу водио и као члан Управног одбора, а претходно као саветник. Али, да будем јасан, већ сам рекао, али поновићу да будем јасан – ја у Звезду нисам дошао сам већ ме је позвао садашњи председник клуба Владан Лукић. Ја сам са своје 42 године заиста доста тога прошао у животу и функције ми не значи ништа. Саветник сам постао само због тога што не можете да координирате клупске службе по неком пројекту, а да нисте, на неки начин, формално у клубу. Члан Управног одбора сам постао на лични захтев Владана Лукића који ми је рекао да би то било добро због сталних прозивки да постоји неко ко влада из сенке. Нисам то желео, нити сам то тражио. Рекао сам му да ћу то постати ако му то олакшава посао. И тако је било. Јесенас, после дербија, када је донета одлука да се изврши реконструкција – ја сам се у договору са председником Лукићем повукао из Управног одбора како бисмо ослободили место за неке људе који су се појавили у непосредној прошлости и нуде финансијску помоћ клубу. Ја сам се вратио на место саветника. Суштински, не морам више да седим на седницама Управног одбора које знају да трају сатима, а формално све пројекте које у Звезди водим радим независно од тога да ли сам саветник или члан Управног одбора.
12. Господине Весићу, занима ме, по Вашем мишљењу које грешке сте начинили за ове две и по године, откад сте у ФК Црвена звезда, а шта сматрате својим добрим потезима?
Са ове дистанце мислим да је највећа грешка клуба што у сезону 2009/10 није кренуо са овако младим тимом као што га имамо данас. Ипак, да би било јасно да ли је то уопште било могуће, морам да објасним неке ствари. Када смо дошли у клуб он није био само на ивици банкрота, већ је изгубио имиџ и играче. Нама се десило да је рецимо те године један играч одлучио да дође у Војводину, а не у Звезду јер смо имали исте понуде!? Један млади репрезентативац кога смо делили по 50 одсто са једним прволигашким клубом који је на средини табеле, рекао нам је да му је свеједно да ли ће да игра у Звезди или у том клубу!? Паркер је у својој молби ФИФА да му изда провизорни сертификат (још увек игра тако, а спор који водимо против њега се не решава дуже од две године) написао да смо клуб који не поштује играче. То је тада била репутација Звезде. Требало је доћи до тренутка када су у децембру 2011. године два млада репрезентативца Србије Миливојевић и Младеновић одбили да пређу у редове нашег највећег ривала за боље финансијске услове и дошли у Звезду. Према томе, велико је питање да ли смо у лето 2009. године могли да окупимо овако квалитетан, а млад састав? Тадашњи спортски директор Аџић и тренер Петровић су то покушавали – вратили су Вујадина Савића из Рада, па Славка Перовића из Крушевца али морала се правити екипа брзо јер су почињале квалификације за Лигу Европе, а пара није било. Сећате се и сами да су једини играчи у тиму који је у јулу истрчао на терен против Рудара из Велења, а који су били у тиму који је завршио првенство у мају, били Стаменковић, Нинков и Исах!? Та сезона је почела као из бајке, водили смо у првенству до пет кола пред крај и створена је еуфорија да можемо до титуле. И могли смо, сви знамо шта се дешавало у финишу тог првенства. Наша грешка је што смо подлегли еуфорији која се десила, што смо тада титулу која је заиста била на дохват руке поставили као императив јер мислим да ти играчи нису могли да издрже тај притисак. Требало је да их растеретимо, да идемо од утакмице до утакмице, можда би лакше издржали притисак… Наравно, то није лако када се у новинама сваки дан пише о титули и када смо до самог краја првенства били први.
Што се тиче добрих потеза, својим највећим успехом сматрам пројекат чланства. То је пројекат који ја лично водим и ја сам председнику Лукићу предложио да усвојимо нови Статут којим је уведено чланство. Имао сам ту част да као правник заједно са професором Зораном Ивошевићем радим на том Статуту. Зашто је пројекат чланства важан за Звезду? Звезда је једини народни клуб у овој земљи, па и на Балкану. Сви остали клубови припадају некој општини, покрајини, државној структури – сви осим Звезде. Зато је Звезда значајна у српском друштву. Она није само спортски клуб, она је део традиције и део српског идентитета. Погледајте странце који долазе у Београд – стадион Звезде спада у првих пет дестинација које желе да посете или погледајте екскурзије из целе бивше Југославије које не пропуштају да посете Маракану. Између Србије и Звезде постоји знак једнакости. То нико и никада не може да промени. Могуће је да неко други узима и три или четири године титуле, могуће је да неки други клуб буде државни пројекат, да буде богатији или привремено успешнији, али Звезда ће увек бити и остати – највећи, најпопуларнији и народни клуб. Зато руководство клуба у Звезди не може да се бира у групицама од по педесет - сто људи који чине неку Скупштину и на које врши утицај ко како хоће, тајно или јавно, као што се дешава код других. Код нас то чине чланови и по томе смо посебни. Данас имамо преко десет хиљада чланова који бирају руководство, на следећим изборима биће, ако Бог да, педесет хиљада, па сто… Чланство не може да има сваки клуб јер да може, имали би то сви. Погледајте који клубови имају овај систем организације? Реал, Барселона, Бенфика - дакле само народни клубови са милионима присталица. Звезда спада у то одабрано друштво народних клубова и стварно ми је жао, али овај систем организације није за мале клубове. Управо у томе што чланство не може да има свако, видим разлог хистеричних напада на овај пројекат. Једноставно, то је нешто што само ми можемо да имамо и по чему се разликујемо. Кажу нам да је непримерено да неко ко плаћа хиљаду динара може да бира председника!? А ко ће да га бира? Они који никада не плаћају ништа клубу, а мисле да су баш они ти који о томе треба да одлучују? Скоро сам читао да је неко ко је писао о нашим изборима дословице рекао ”како општи избори нису добри јер на њима гласају неуки људи који само треба да плате хиљаду динара” те да је ”боље да то раде оно који су угледни” и сличне глупости! Чекајте, да ли то значи да треба да укинемо демократију или опште право гласа јер је народ ”неук”, па да дозволимо да гласају само факултетски образовани? Свако ко плати чланарину има право да бира и да буде биран. Тих хиљаду динара је данас примерено економској ситуацији у друштву и како она буде боља и чланарина ће бити скупља. Поред тога, већина наших чланова има претплатну карту што значи да су у клуб уложили много више јер су и њу купили. У једном другом новинском тексту сам прочитао да се неко жали јер су карте јефтине, односно, тражи да буду скупље, а да само чланови са претплатном картом могу да гласају. Ко год прочита наш Статут видеће да претплатну карту може да купи само члан Клуба. А када ћемо имати онолико претплатних карата колико и чланова, зависи од понуде коју дајемо на терену. То ће се десити када будемо играли европска такмичења. Претплатне карте су јефтине јер су њихове цене у складу са економском ситуацијом у земљи и стандардом становника. Ми као клуб живимо од карата, али одакле нама право да високом, и за наше услове непримереном ценом карте, спречимо неког студента да гледа своју Звезду? Када стандард буде виши и наше цене ће бити такве.
Чланство није само начин на који ћемо да бирамо управу. Ми сада имамо преко 20 хиљада чланова од који преко 10 хиљада има право гласа, скоро 500 хиљада чланова на фејсбуку и највећу посету на Балкану. У овој сезони смо званично други клуб по гледаности у бившој источној Европи, одмах иза украјинског Шахтјора. Ко има тако снажно чланство и подршку постаје занимљив великим компанијама за спонзорство јер свака компанија која да новац клубу очекује да јој се то улагање врати кроз повећану продају. Дакле, осим што је чланство начин да се бирамо, оно постаје наша предност над другим клубовима. Е, то је разлог због кога Звезда има највише спонзора и то у времену када четири године није освојила титулу. Једноставно, Звезда је потенцијал, маркетиншки бренд и само улагањем у Звезду нека компанија која жели да се рекламира у спорту може да врати новац. Зато се велике компаније утркују око Звезде и како наше чланство буде расло тога ће бити још.
Други пројекат на који сам поносан је оживљавање рада комисија. Звезда има десет комисија и њихов рад је током протеклих година, изузев Омладинске комисије, био замро. Обновили смо комисије, укључили у њих преко две стотине људи. Политика ове управе је да овако великим народним клубом не може да управља неколико људи и да је неопходно да се укључе сви који воле клуб и који могу да помогну у управљање. Треба да будемо поносни на, рецимо, нашу Правну комисију или Комисију за информисање, или Комисију за маркетинг, или Здравствену комисију, па и Комисију за музеј и архивску грађу. Много наших присталица нису рецимо ни свесне шта све те комисије раде. Рецимо Комисија за музеј и архивску грађу сада врши класификацију и архивирање свих докумената Црвене звезде од када смо настали. Издвајају се битни од небитних и сваки документ који је битан заводи се у Историјском архиву Србије као историјски документ. То је нормално јер је историја Звезде део историје овог народа. Сада се припремају да снимају видео записе са људима који су стварали Звезду и организационо и играчки педесетих и шездесетих година, да скупљају материјале из тих година. Све су то припреме за нови Музеј Звезде, односно за Кућу славних која се планира на новом стадиону. Комисија за маретинг активно ради на промоцији Звездиног бренда, док рецимо Правна комисија припрема правна документа, ради на изради типског уговора који ће Звезда потписивати убудуће са својим играчима. Поносан сам на чињеницу колико смо велики број људи увели у клуб.
Наставак интервјуа са Гораном Весићем можете прочитати у следећим вестима